Sadržaj kopiran sa stranice Blog trikovi on...: http://blogtrikovi.blogspot.com/2010/09/meta-tag-kako-podesiti-blog-da-bude.html#ixzz2LFDR2MO2

20. 2. 2013.

GMO Agribusiness and the Destructive Nature of Global Capitalism


By Colin Todhunter

gmo
Capitalism is based on managing its inherent crises. It is also based on the need to maximise profit, beat down competitors, cut overheads and depress wages. In the 1960s and 70s, in the face of increasing competition from abroad, the US began to outsource manufacturing production to bring down costs by using cheap foreign labour. Other countries followed suit. Even more jobs were lost through the impulse to automate. To provide a further edge, trade unions and welfare were attacked in order to suppress wages at home. Problem solved. Or was it?
Not really. As wages in the west stagnated or decreased and unemployment increased, the market for goods was under threat – if people have less money to buy things, then what to do? New problem, new ‘solution’ – lend people money and create a debt-ridden consumer society. Of course, it produced great opportunities for investors in finance, and all kinds of dubious financial derivatives and products were created, sold to the public and repackaged and shifted around the banking system. That market became saturated and the debt bubble burst. This time around the ‘solution’ is to print money and give bailouts to the banks to cover their gambling losses and to get them lending once again. With a huge hole appearing in state coffers due to the bailouts and national debt spiraling during the years of neo-liberalism, the current crisis has become an opportunity for the finance sector to exert long-term debt-related control over sovereign states, including public asset stripping via ‘austerity’.
On a global level, as local democracy is usurped by the influence of international finance and powerful corporate interests under the guise of ‘globalisation’, traditional agricultural practices and local economies have been ‘structurally adjusted’ (via single-crop export-oriented policies to earn foreign currency to pay off debt, dam building to cater for what became a highly water intensive chemical-based industry, more loans and indebtedness and the unnecessary shifting food around the planet) and farmers forced from their land. The fact that such people can then at least swarm to some sprawling, overburdened city and, if lucky, get a few dollars a day job in an outsourced sweatshop or call centre is somehow passed off as capitalism’s ‘economic miracle’.
It’s apparent that, as the academic David Harvey states, the problems created by capitalism don’t get solved, they just get shifted around. Nowhere is this epitomized more clearly than the role of US agribusiness in India.
According to Jeffrey M Smith from the Institute for Responsible Technology, Russia, China and  the  EU were not the pushovers for GMOs that US agribusiness hoped they would be. However, with the US having sanctioned the opening up of India’s nuclear energy sector and, in return, its agribusiness and retail giants having actively shaped the Knowledge Agreement on Agriculture, India might well be proving to be an easier option.
Before GMOs became news in India, it was already clear that US agribusiness could not provide real solutions to the agrarian problems it had created with its ‘Green Revolution’. According to Gautam Dheer’s recent piece in India’s Deccan Herald newspaper (1), agriculture in Punjab (the ‘Green Revolution’s’ original poster boy) is facing an inevitable crisis, in terms of pesticide use causing cancer, falling crop yields and groundwater depletion. The model it has adapted is unsustainable. Indeed, what is happening in Punjab could be the tip of the iceberg as far as chemical agriculture in India (and elsewhere) is concerned.
And now evidence is mounting that agribusiness can’t provide genuine solutions to the problems it has also created through its GMOs, seed patenting and monopolies either.
A recent report in Business Standard (2) stated that such Bt cotton (GMOs represent the ‘Green Revolution’s’ second coming) yields have dropped to a five-year low. India approved Bt cotton in 2002 and within a few years yields increased dramatically. However, Glenn Davis Stone,Professor of Anthropology and Environmental Studies at Washington University in St. Louis, has noted that most of the rise in productivity had nothing to do with Bt cotton. (3)
What’s more, since Bt has taken over, yields have been steadily worsening. According to the article in Business Standard (2), it seems bollworms are developing resistance. Contrary to what farmers were originally told, the Monsanto spokesperson quoted in the Business Standard piece says that such resistance is to be expected. Stone says when Bt cotton arrived in India, farmers were told that they wouldn’t have to spray any more. All that farmers had to do was plant the seeds and water them regularly. They were told that, as the genetically modified seeds are insect resistant, there was no need to use huge amounts of pesticides.
The premise adopted by the GM sector was that for years people had tried to change ‘backward’ tradition-bound practices of these farmers. But now all you have to do is give them the magic biotech seed.
Now that resistance has appeared, Stone notes that, according to Monsanto’s spokesperson, it’s all the Indian farmers’ fault! The spokesperson explains in Business Standard that ‘limited refuge planting’ is one of the factors that may have contributed to pink bollworm resistance. Using the ‘wrong’ biotech seed is another.
The answer from the biotech sector to combat falling yields is continuous R&D to develop new technologies to stay ahead of insect resistance. Innovation from the GM sector is going to guarantee higher yields. Isn’t that what we were hearing ten years ago? Of course it is. It’s a massive con-trick.
Stone says that yields started dropping after 2007/8. After 2006/7, the number of Bt hybrid seeds being offered to farmers jumped from 62 to 131 to 274; by 2009/10 there were 522. Despite this, farmers’ yields are steadily dropping. And the way forward – more of the same!
The failing technology can always be replaced with more destined-to-fail technology, but one that at least offers a short-term fix. In the meantime, the Indian government effectively subsidises US agribusiness via compensation given to farmers whose cotton crops have failed, as is the case in Maharashtra (4).
Now that the government and Western agribusiness have conspired to set the corporate controlled merry-go-round in motion, there may be little chance of getting off. Having had control stripped from them, farmers may well be forever beholden to US agribusiness which took their power.
Privately owned agribusiness, as is the way with capitalism in general, is based on short-termism. Its predator corporations in India are merely engaged in managing and thus profiting from the crises they themselves have conspired to produce with their destruction of traditional agriculture and local economies and their chemical inputs and genetic engineering. By its very nature, as part of the logic of capitalism,US agribusiness is designed to stumble from one crisis to the next. And it will do so by hiding behind the banners of ‘innovation’ or ‘research and development’.
And with each new ‘fix’, with each technology, with each new pesticide, herbicide, GM innovation, we become further removed from working in harmony with nature as we attempt to dominate it with some or other biotechnology that further damages both ourselves and the environment. But, it’s all good business. And that’s all that really matters. There’s always money to be made from blaming the victims (in this case, farmers) for the mess created and from a continuous state of crisis management (aka ‘innovation’ and bombarding farmers with a never-ending stream of new technologies); and, as we are well aware in India’s case, there’s money to be made from the suffering of others.
Ultimately, this is what capitalism is all about: planned obsolescence – planned obsolescence of its products, in order that profits can be made from a stream of new ‘wonder’ products and, as far as India is concerned, planned obsolescence of its farmers as agribusiness sets out to uproot tradition and shape farming in its own chemical and genetically engineered image.
Capitalism doesn’t solve its problems, it just shifts them around. And part of the great con-trick is that it attempts to pass off its endless crises and failures as brilliant successes.
Notes
1) http://www.deccanherald.com/content/309654/punjab-transformation-food-bowl-cancer.html
2) http://www.business-standard.com/article/markets/bt-cotton-losing-steam-productivity-at-5-yr-low-113020601016_1.html
3) http://www.globalresearch.ca/harvest-of-hypocrisy-farmers-being-blamed-for-gmo-crop-failures/5322807
4) http://gmwatch.org/latest-listing/51-2012/14479–maharashtra-reports-massive-bt-cotton-failure

19. 2. 2013.

ЏОЗЕФ СТИГЛИЦ КАО ОГЛЕДАЛО АМЕРИЧКЕ ЕКОНОМСКЕ ОПОЗИЦИЈЕ


Валентин КАТАСОНОВ | 23.10.2012 | 00:02
 

Сваки јавни наступ Џозефа Стиглица изазива пажњу светских медија. Професор на Колумбија универзитету, добитник Нобелове награде за економију (2001.), председник Савета економских консултаната при председнику САД (1995 – 1997), заменик председника Светске банке и главни економиста МБРР – Међународне банке за реконструкцију и развој - (1997. – 2000), страни члан Руске академије наука (од 2003.године).
Већ више од 10 година Стиглиц наступа са оштром критиком економског либерализма, монетаризма и неокласичне политичке економије уопште, као и догми „Вашингтонског консензуса“ (неолибералног схватања глобализације, политике ММФ-а у вези са земљама у развоју, либералних реформи у земљама са „прелазном економијом“, међу њима – са Русијом, и сл.).
Данас, у 2012.години, изјаве и оцене Џозефа Стиглица више не изгледају претерано храбре. Живот је свих година до данас врло јасно демонстрирао банкрот идеологије економског либерализма и пороке глобализације.
Последњи Стиглицев „хит“ је интервју немачком журналу „Шпигл“, који је под називом „Амерички сан се претворио у обичну причу“ објављен почетком октобра. И у том интервјуу, као и у осталим Стиглицевим изјавама, дате су идеје оних, који у Америци представљају опозицију званичној економској идеологији. На Западу има много опозиционих група, али она, коју представља Стиглиц, данас је најутицајнија…
Џозеф Стиглиц: амерички сан се није претворио у јаву
У фокусу Стиглицеве пажње је проблем економске и социјалне неравноправности у условима западног друштва.
Добитник Нобелове награде истиче:
а. У групи економски развијених земаља социјално-имовинска поларизација друштва се највише осећа у Сједињеним Државама;
б. Много деценија уназад поларизација у САД само јача;
в. Постоји не само повећање раздора по имовинском стању „виших“ и “нижих“ слојева америчког друштва; у последње две деценије није запажено ни да се побољшавају услови живота обичних америчких породица.
Све то је Стиглицу дозволило да направи закључак да се амерички сан претворио у обичну причу. „Економија Америке, - каже он, - подсећа на добро подешену машину, али велики део добра које она производи иде горе (или: одлази у ветар)“. Тенденције које описује Стиглиц су добро познате сваком писменом економисти, али упоређивање економије Америке са „добро подешеном машином“ је очигледно претерано. У добро подешеној економији не долази ни до економских, ни до финансијских криза. А Америка је у послератном периоду преживела сигурно бар десетину само крупних криза. Последње су биле 2000. -2002.године (криза на тржишту фондова) и 2008. - 2009. (финансијска криза, и банкарска такође). Пара уши и реченица о „добрима“ које производи америчка економија. Већ одавно Америка ништа не производи, осим продукције коју даје Холивуд, оружја и „зеленбаћа“. Америка је држава-паразит која се храни оним што производе друге земље и народи, међу њима и Русија. При том стварно велики део „добара“ које Америка присваја „одлази у ветар“.
Стиглиц против банака
Други проблем који Стиглиц поставља су - банке.
Он халапљивост и лукавост банкара описује у лепим бојама, јер банкари, по његовом мишљењу, чине велики део оних који се налазе на врху америчког друштва. „…Много пословних људи из финансијског света, - каже он, - се обогатило бавећи се махинацијама, обманом, грабљивим кредитирањем или коришћењем својих монополистичких права у некој области. Они су користили за своје интересе сиромахе, слабо информисане људе, пљачкали их. Давали су тим становницима хипотекарне кредите под условима који су ове уништавали, од њих су крили праву величину наплате, штампајући цифре врло ситним словима и бројкама.“ Све је тачно – ту нема шта да се дода. Али констатовање халапљивости и лукавости банкара сигурно није довољно за добијање Нобелове награде за економију. Зато што о тој халапљивости и лукавствима банкара данас не само причају, већ и урличу по читавој Америци десетине хиљада активиста и учесника покрета „Окупирајмо Волстрит“. Стиглиц би, по свој прилици, морао детаљније да исприча какав је то механизам који се користи да би банке могле да дођу до добити која се мери милијардама. Ја сам лично био у контакту са једним учесником покрета „Окупирај Волстрит“ и био сам заиста врло зачуђен његовом нејасном представом како банке праве новац „из ваздуха“. Право познавање те области би јако повећало ефикасност борбе са постојећим банкарским системом и омогућило би боље схватање алтернативе. Сада тај покрет подсећа на покрет енглеских лудита са почетка 19.века (који су, како се зна, ломили машине, јер су их сматрали основним разлогом за незапосленост и сиромаштво).
Корупциона алијанса капитала и власти
Трећи проблем представљају крупни бизнис и политичка власт. Тај проблем Стиглиц разјашњава преко догађаја из последње финансијске кризе у Америци. Држава се бацила на спасавање оних великих финансијских компанија и банака са Волстрита које су почеле да „тону“. Спасаване су буџетским инјекцијама. Стиглиц наводи пример: само један осигуравајући гигант AIG је из државне благајне добио 150 милијарди долара. Али неколико милијарди долара за медицинско осигурање деце из сиромашних породица, констатује Стиглиц, влада те, 2008.године, није успела да нађе. Великодушност власти према компанијама и банкама се објашњава, према Стиглицовом мишљењу, тиме да је финансијска елита богато инвестирала, инвестира и сада и инвестираће и даље у политику и политичаре. На изборима фактички учествују само амерички олигарси који „гласају“ помоћу свог новца. На последњим изборима у САД излазност младих је била само 20%. Млади не верују изборним представама, сматрајући, како Стиглиц констатује, да се резултати избора фалсификују. Баш желимо да предложимо да се у САД пошаљу наши посматрачи који би у земљи јенкија у новембру ове године контролисали сам изборни ток на бирачким местима и могли да спрече њихово фалсификовање.
Стиглиц – настављач Џона Кејнса
Четврти проблем је улога државе у економији.
Стиглиц је велики обожавалац Џона Кејнса. У ствари - он је поборник активног мешања државе у економски живот. Стиглицево кејнсијанство се највише осећа у његовој критици актуелних мера борбе са економском депресијом и дужничком кризом у земљама Европске уније. Мере чврсте буџетске политике које предузимају земље Европске уније, према Стиглицу, не само да ће онемогућити да се криза превазиђе, већ ће је још више појачати, зато што буџетска економија затеже и без тога ограничену платну моћ потражње. А управо таква потражња, према законима кејнсијанства, може да постане „локомотива“ која би економију извукла из кризе. Како би се створила радна места држава може да иде чак и на финансирање сопствених програма помоћу буџетског дефицита и повећања државног дуга. На питање новинара да неће таква политика довести до наглог јачања инфлације, добитник Нобелове награде је одговорио: „Боље је да се има посла са платом чија се куповна моћ смањила за неколико процената, него да се плата уопште не прими“. Мере које се у Европи предузимају ради јачања буџетске дисциплине само могу да појачају раст незапослености – ту је Стиглиц потпуно у праву.
                                                               ***
Све у свему – у свом интервјуу амерички економиста није изговорио никакву нову идеју (уосталом, још у јуну 2012.године Стиглиц је у Financial Times објавио чланак који је садржао исте идеје као интервју у „Шпиглу“, па је чак и назив био исти: „Амерички сан се претворио у причу“).
Његова критика економске политике САД може да се оцени као „умерена“. Данас Стиглиц више не изгледа као онакав „побуњеник“ као почетком прошле деценије. Критика халапљивости и банкарских махинација од времена последње финансијске кризе у Америци се одавно сматра за данак моди (такву критику с времена на време себи дозволи чак и Барак Обама). Тако да ни Стиглиц неће да одустане од моде. Истовремено нека „деликатна“ питања економске теорије и праксе добитник Нобелове награде врло пажљиво заобилази. Тако, ван кадра његовог рада и изјава остаје питање „руководеће“ улоге Федералног система резерви у америчком економском и политичком животу. Он не објашњава ни механизме депозитно-кредитног „мултипликатора“ – тајну банкара која се односи на прављење новца од „ваздуха“ (уместо тога он пажњу скреће на „банкарске махинације које се тичу „сиће“; на махинације, које се данас срећу у сваком сектору економије и на свим тржиштима).
Треба да кажем да лично мени Стиглиц као економиста више уопште није интересантан – зато што код њега не постоје нове идеје и храбри предлози. Ако се тако посматра, много су живљи и динамичнији такви амерички стручњаци као Пол Крег Робертс, бивши помоћник министра финансија САД у администрацији Роналда Регана, отац „реганомике“, познати новинар; Рон Пол, конгресмен, кандидат за председника земље на изборима 2012.године (из републиканске партије), упорни и храбри критичар Федералног система резерви, аутор књиге „Завршити са Федералним резервама“; Линдон Ларуш, познати амерички научник и политичар, бивши амерички политички затвореник, у више наврата кандидат за председника САД, оштар критичар америчког финансијског система, издавач познатог опозиционог листа «Executive Intelligence Review» и многи други. Већина тих посленика спада у старију популацију (на пример, Ларуш ће ове године навршити 90 година), али њихове идеје поседују и енергију, и храброст, и животност.
У овај списак бих укључио и Нуриела Рубинија, америчког економисту, професора економије на Њујоршком универзитету. То је човек од потпуно другачије врсте. Има имиџ једног од најауторитетнијих експерата у свету по питањима глобалних финансија. Новинари воле да подвуку да је Рубини био тај, који је предвидео последњу глобалну финансијску кризу (у ствари, сваки писмен економиста је предвиђао да ће до такве кризе доћи, једино је постојало размимоилажење у тачном времену њеног почетка). Уосталом, ни Рубини нема неке специјално оригиналне идеје, али он спада у категорију економиста „врло широких погледа“, који заступају интересе банака са Волстрита. Зато треба слушати шта он говори, јер се тиме боље осећа „вектор“ финансијског кретања Америке. А што се тиче Џозефа Стиглица он, колико можемо да закључимо, представља „слободног“ професора који није повезан ни са једном интересном групом у бизнису. И то му служи на част.
______________________________________
 
ВАЛЕНТИН КАТАСОНОВ Рођен је 1950.године. Завршио је МГИМО (Московски државни универзитет за међународне односе Министарства за иностране послове Русије).
Доктор економских наука, дописни члан Академије економских наука и предузетништва.
Професор на катедри за међународне финансије МГИМО.
2001 – 2011. - шеф катедре за међународне кредитно-монетарне односе МГИМО (У) МИП-а Русије.
1991. – 1993. - консултант ОУН (у одељењу за међународне економске и социјалне проблеме).
1993. – 1996. - члан Консултативног савета председника Европске банке за реконструкцију и развој .
1995. – 2000. – заменик директора Руског програма за организовање инвестиција у заштити животне средине (пројекат Светске банке о управљању животном средином).
Стручњак за области: економија коришћења природе, међународно кретање капитала, финансирање пројеката, управљање инвестицијама.
Аутор 10 монографија („Велика држава или еколошка држава?“ (1991), „Финансирање пројеката као нови метод организације инвестиција у реалном сектору економије (1999), „Бег капитала из Русије (2002), „Бег капитала из Русије: макроекономски и монетарно-финансијски аспекти“ (2002).

18. 2. 2013.

Осиромашени уранијум и Оранж



(Z magazine, фебруар 2013)
Када су државни секретар Хилари Клинтон и председник Барак Обама озбиљно и строго упозорили Сирију да ће њена употреба хемијског оружја бити “потпуно неприхватљива“ (Обама), као и да ће она тиме “прекорачити црвену црту, и да ће они који су за то одговорни бити позвани на одговорност“ (Клинтон), и када су то без коментара поновили “Њујорк тајмс“ и водећи западни медији, човек се могао само дивити тој запрепашћујућој хипокризији.
Па, најзад, у модерним временима су Сједињене Државе Америке биле првак у коришћењу хемијског оружја, противиле су се међународним споразумима за укидање употребе тог оружја, а сада још и редовно употребљавају осиромашени уранијум у својим ратовима – а то је, како нуклеарно тако и хемијско, оружје које штети огромном броју људи који нису директан циљ тих напада. Америчка масовна употреба “Наранџастог агенса“ (Agent Orange) у рату у Вијетнаму је нашироко позната, а позната је и њена употреба муниције са белим фосфором у Ираку. Зар је могуће да Обама и новинари најпознатијих медија то заиста не знају? Или је то једноставно она ароганција надмоћних и њихово укорењено веровање да морал и међународно право почињу да важе тек у случају ако непријатељ учини нешто такво?
Може бити и комбинација тога, јер често упада у очи њихова снага самозаваравања и укорењена двострука мерила. Могуће је да је класични пример тога била она “жута киша“ (“yellow rain”) отрова које су, наводно, Совјети лансирали у Лаосу почетком 1980-их година. То је билo засновано на изузетно мршавим доказима – али Реганова влада је то ипак ефикасно користила за оцрњивање “империје зла” (“evil empire”). На крају је показано да су те тврдње биле лажне (та жута киша је уствари био пчелињи измет), али то је било добро искоришћено уз помоћ "Волстрит џорнала" (Wall Street Journal - WSJ) и ширења преко осталих водећих мас-медија. Много касније пошто је било доказано да се радило о превари, издавач WSJ-а, Питер Кан (Peter Kann) је ипак наводио “отрована Лаоска поља“ да би показао “ко су били добри – а ко лоши момци“ овога света. (“Клинтон игнорише поуке историје из Вијетнама“: “Clinton Ignores History’s Lessons In Vietnam,”WSJ, September 9, 1992). Другим речима, Кан је, таламбасећи о већ давно доказаним лажним совјетским гадостима са „жутом кишом“ у Лаосу, у потпуности замаскирао онај стварни масовни хемијски рат који су САД водиле у Вијетнаму. Шта кажете на овај пример непоштења, или самозаваравања – или комбинације тих двеју ствари? Занимљиво је да су баш Канове сопствене новине биле те које су 1997. објавиле да 500.000 деце у Вијетнаму пати од урођених дефеката који су последица политике оних Канових “добрих момака“ (Peter Waldman, “Body Count: In Vietnam, the Agony Of Birth Defects Calls An Old Warto Mind,” WSJ, December 12, 1997: “Пребројавање: У Вијетнаму муке са урођеним дефектима подсећају на некадашњи рат“).
Данашњи апологети империјализма, у чијем центру се налазе САД, се такође праве луди о хемијском ратовању у Вијетнаму и осталим местима, као и о употреби осиромашеног уранијума. У свом недавном класичном делу из тог жанра, који естаблишмент обожава [The Better Angels of Our Nature: Why Violence Has Declined (Viking, 2011): “Добри анђели наше природе: зашто се насиље смањило“], Стивен Пинкер (Steven Pinker) директно лаже о тој теми, причајући својим читаоцима да један од доказа за нову моралност у свету и за опадање насиља потиче од великих светских демократија Запада – а то је зато што су оне ставиле ван закона и не користе хемијско и биолошко оружје. Међутим, мада посвећује неколико страна насиљима у вијетнамском рату, Пинкер ниједном не помиње масовну употребу таквог оружја у “Операцији каубој“ (Operation Ranch Hand), а ни у осталим програмима у тој земљи.
Што се Сирије тиче, званични пропагандисти нису тврдили да је Сирија заиста користила таква оружја – само су говорили да Запад има “обавештајне податке“ да Сирија можда чини припреме да то уради, и да би она та оружја могла користити из свог осећања очајања. „Ми смо забринути да све очајнији Асадов режим може да се окрене хемијском оружју, или да може изгубити контролу над њим ако га се домогне нека од многих група које сада делују у самој Сирији“ (Хилари Клинтон). Са великим кашњењем, руководиоци водећих масмедија су почели да помињу и изражавају забринутост о присуству Ал каиде међу “многим групама бораца за слободу“ које иначе помажу САД и њихови савезници.
Ово све може да испадне и започињање још једне серије “повратног удара бумерангом“ тј. последица помоћи Ал каиди из опортунистичких разлога – баш као што се то догодило и у Авганистану, а можда и у Либији: САД помажу момке који ће – када дође време томе, бити називани “најгорим од најгорих“, и преобразити се из издашно наоружаваних бораца за слободу у кандидате за које ће САД захтевати изручења, и које ће онда мучити и убијати.
Осим опасности од хемијског оружја у Сирији, западни званичници и медији су и дубоко дирнути тврдњама да сиријске власти у овом конфликту користе касетне бомбе (К. Ј. Чиверс – “У Сирији падају жртве од касетне муниције“ - C. J. Chivers: “In Syria, Cluster Munitions Takes Its Toll”, New York Times, December 21, 2012). Овај ток догађања је већ познат, па на чудноват начин чак и смешан: водећи медији ту поново сарађују у циљаном процесу демонизације заснованом на несигурним чињеницама, али су ипак индигнирани.
Тако су и Срби били лансирани као починиоци “етничког чишћења“ у грађанском рату подржаваном од стране НАТО-а, али исти тај појам се не користи за дуготрајни и масовни процес етничког чишћења које над Палестинцима врши Израел. Гадафи је, наводно, претио крвопролићем у Бенгазију, па су уз подршку водећих мас-медија и УН, САД и њихови НАТО савезници уз локалне побуњенике и најамнике извршили прави масовни покољ што је свој врхунац достигло садистичким убијањем Гадафија (о чему је Клинтонова задовољно и уз смех изјавила: „Дошли смо, борили се, и он је мртав!“).
Измишљена опасност од оружја масовног уништавања Садама Хусеина је била темељац америчког агресивног рата који је за последицу имао још једну разрушену земљу, масовна убиства, и погубљење владајућег неваљалца. Сада је Сирија на реду. Неваљали Иран, који прети свету одлучношћу да напредује са својим нуклеарним програмом ће, изгледа, бити после тога на реду програма за фабриковање неуспешних држава (failed-state program) који спроводе Велике демократије (Пинкер користи назив “Велике демократије“ - Great Democracies за те владе, које се, иначе згражавају над сваким насиљем).
Али, вратимо се касетним бомбама: њих су САД на велико користиле у Вијетнаму и Лаосу, онда у свом рату против Србије 1999. (то су само неки од осталих ратова). Израел их је издашно користио у свом нападу на Либан 2006, посебно у последњим данима тог конфликта, када је мир већ био на видику, сејући болове и смрт широм територије Либана. После тог напада на Либан, на његовом тлу је остало отприлике 500.000 бомби. Један командир израелских ракетних јединица је казао: „Оно што смо чинили је било лудачки и чудовишно: засипали смо целе градове касетним бомбама“ (Мерон Рапапорт: „Један заповедник израелске војске: ` Испалили смо више од једног милиона касетних бомби у Либану` - Meron Rappaport, “IDF commander: We fired more than a million cluster bombs in Lebanon”, Haaretz, September 12, 2006). Али, ни званичници САД ни водећих мас-медија нису имали критичке коментаре тих операција – а да и не говоримо да су изражавали упозоравања или претње због њих. Њима су то биле само неке “порођајне муке“ – или су то ипак биле “самртне муке“ (?) – новог Средњег Истока.
“Њујорк тајмс“ никада није ни пронашао нити цитирао оног команданта израелске ракетне јединице који је израелску употребу касетних бомби назвао “чудовишном“. Једини уреднички коментар тог листа на ову тему није прецизирао број тих бомби, нити је дао обавештења о времену када су бацане, није изнео никакву критику Израела због њихове употребе – а поготово ни реч о њиховој употреби као криминалној или чудовишној. Ту се ради о некој врсти антисептичности у већ постојећој традицији оправдавања тог великог етничког чишћења (уреднички коментар: “Нема места касетним бомбама“ - “No Place For Cluster Bombs,” August 26, 2006). Упадљиво је да његови чланци о рату никада у својим насловима немају ништа о циљању на цивилне области, ни о штети – а тај лист је такве ствари изричито цитирао у случају Гадафија у Либији и Асада у Сирији. За Израел у Либану, најближе што се на ову тему у том листу може наћи је нешто као: “Либанци групе за пружање помоћи наилазе на опасности у рушевинама“ (“Lebanese and Aid Groups Find Dangerin Rubble”, August 25, 2006), мада тај исти лист објављује и чланак о томе да “Хјуман рајтс воч“ (Human Rights Watch) означава политику Израела као ратни криминал (Kifner, August 24,) као и још један чланак који је пружио неке детаље о дивљаштву против цивила у том изреалском рату (Worthand Kifner, August 25).
САД су одбиле да потпишу конвенцију из 2008. којом се забрањује употреба касетних бомби, Израел такође (али и Русија, Кина и неки други). Како каже Ричард Нортон-Тејлор (Richard Norton-Taylor): „Амнести интернешенел, Оксфам и Члан 36 (“Amnesty International, Oxfam and Article 36“) – група која координира противљење том систему наоружања – рекли су да се хуманитарни обзири игноришу на разговорима које подржавају УН, као и да ће они у среду позвати Британију да се одупре покушајима САД да се одобри оно што те групе описују као `дозвола за убијање` (‘license to kill’) касетним бомбама“ ( "Како кажу активисти, САД притискају УН да укину забрану касетних бомби` - `US pushing UN to lift ban on cluster bombs, say campaigners,`Guardian, November 22, 2011). Међутим, како САД тврде, нови модел касетних бомби може бити врло прецизно нациљан и има врло низак проценат неуспеха. Мора бити онда да су оне које има Сирија застарели и лош модел касетних бомби – али ће ипак пре бити да само добри момци и њихове марионете (тј. ми и наши савезници) смеју поседовати и користити касетне бомбе?
Једна од важних одлика касетних бомби и њихове употребе је висок број жртава код деце – па, зар званичници САД и новинари водећих медија нису тако велики заштитници дечице? Није ли председник Обама плакао над мртвом децом у Њутауну (Newtown, Connecticut), зар нису водећи медији били шокирани том трагедијом? Али – онда с друге стране имамо 500.000 деце у Вијетнаму са урођеним деформитетима – а то је и место где су стотине хиљада друге деце биле убијана, рањена или трауматизована, а добила су микроскопску пажњу или израз жаљења, као што ни нису ни жртве после престанка сукоба (у ствари, јесу – али то је био сурови 18-огодишњи бојкот).
Уз то, имамо и класичну реакцију Медлин Олбрајт (Madeleine Albright) на извештај о 500.000 дечијих жртава “санкција масовног уништавања“ у Ираку: “Било је то вредно тога“ – а нигде неке критичке реакције у водећим медијима и без икаквог губитка статуса по Олбрајтову.
Ту је и садашњи талас убијања “ратника“ (“militants”) помоћу беспилотних летилица (drones), а уз то и колатерално – деце. Тиме руководи онај исти уплакани Обама, а нигде озбиљне критике у водећим мас-медијима. Поред тога, ту је и онај извештај о “изузетном порасту“ броја урођених деформација и мртворођене деце у Фалуџи (Ирак) – приписан изузетно издашном коришћењу америчког оружја и који доводи до “кризе у народном здрављу“ (Сара Морисон: “Огроман пораст урођених деформитета у Ираку у вези са америчким бомбардовањем касетним бомбама“ - (Sarah Morrison, “Huge Rise in Iraq Birth Defects Linked to US Cluster Bombing,” Independent [UK], 15 October 2012).
Водећи светски медији никада нису показивали интересовање за ову мртву и оштећену децу у далеким земљама, мада наши лидери проглашавају да је сваки људски живот драгоцен. Не занима њих чак ни живот и добробит америчке деце, где многа бивају убијана по улицама гетоа, а све већи број се грчевито бори да преживљава у светлу све више нарастајућих неједнакости, и у коме социјални аспекти државе све више бивају нападани.
Та хипокризија естаблишментских дискусија о хемијском рату, касетним бомбама и добробити деце је изузетно велика. Заиста је више од безобразлука када у својим придикама и упозорењима о сиријском хемијском оружју и касетним бомбама, Обама и Клинтон као да не увиђају своју ароганцију и безочна двострука мерила. Они као да верују да су им моралне поуке чисте и неполитичке, а водећи мас-медији то још и надувавају изнад домета обичног безочног безобразлука.
Едвард Херман (Edward S. Herman) је економиста, медијски критичар и аутор бројних књига, укључујући и “Политику геноцида“ (The Politics of Genocide) заједно са Дејвидом Питерсеном (David Petersen)
Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис
Преузето са сајта Нове Српске Политичке Мисли

Вода као људско право а не роба

)


Истраживања невладине организације која се бави надгледањем рада корпорација - Корпоратвоч на основу анализа 19 корпорација које се у Енглеској и Велсу баве водоснабдевањем и пречишћавањем отпадних вода, довела су до следећих закључака:

Готово трећина новца грађана за рачуне за воду заврши као приход банака и инвеститора на име камата и дивиденди

Становништво плаћа 2 млрд. фунти више годишње што на нивоу домаћинства износи 80 фунти, него што би то чинили у случају да су услуге водовода јавне

Шест компанија избегавају плаћање пореза у милионским износима тако што профит провлаче кроз рачуне на пореским рајевима, јер влада одбија да елиминише нелогичности у закону које им то омогућавају

Директори свих 19 водовода су плаћени готово 10мил фунти у форми плата и бонуса у 2012 години

Цео извештај доступан је на сајту:

http://www.corporatewatch.org/?lid=4685

http://www.right2water.eu/


Утицај заштите животне средине на конкурентност привреде



Veza između ekoloških politika i konkurentnosti privrede je kompleksne prirode. Empirijske analize ukazuju da ekološki standardi i regulativa u razvijenim zemljama do sada nisu imali značajnog uticaja na konkurentnost. Međutim moguće je da daleko veći efekat standardi i regulativa u oblasti zaštite životne sredine imaju na konkurentnost zemalja u razvoju. Efekti na konkurentnost sličnih ekoloških standarda i regulative mogu biti negativni na kraći rok posmatrano. Međutim protokom vremena mogu gubiti na značaju štaviše mogu postati čak i pozitivni, dugoročno posmatrano. Sposobnost preduzeća da apsorbuju negativne efekte po konkurentnost zavisi od faktora kao što su nivo rasta i otvorenost privrede i njihovog kapaciteta da generišu inovativne odgovore na ekološku politiku. U slučaju zemalja u razvoju stimulisanje klime za inovacije je lakše ukoliko su privrede tih zemalja na putu trajnog rasta. Vlada može biti suočena sa primedbama da ekološka politika pogoršava konkurentnost domaćih preduzeća ili privrednih grana u poređenju sa preduzećima u zemljama gde su standardi niži ili se ne sprovode. Ovakvi stavovi su zaista doveli do zahteva ekoloških grupa i drugih zainteresovanih za merama kojima bi se usaglasila pravila igre na svetskom i domaćim tržištima. Međutim s druge strane postoje legitimni razlozi za raznolikost ekoloških regulativa širom naše planete. 
Врх леденог брега

Štaviše ovakvi zahtevi za usaglašavanjem i standardizacijom uslova previđaju činjenicu da čak iako dve zemlje dostignu slične nivoe ekološkog kvaliteta troškovi mogu varirati od zemlje do zemlje. Tako ekološki nameti ili slične mere protiv proizvoda sa nižim troškovima sprečavanja zagađenosti životne sredine mogu jednostavno biti zaštita sopstvene industrije. Takve mere, štaviše, bile bi nekonzistentne sa pravilima STO. Empirijske analize faktora koji utiču na vezu između ekoloških politika i konkurentnosti takođe pokazuju da ista mera može pogoditi dve zemlje na različite načine i da efekat na konkurentnost koje imaju spoljne ekološke politike može biti relativno više opterećujući nego efekti do kojih dovode promene domaće politike. Ukupni efekti na konkurentnost ekoloških politika kako domaćih tako i spoljnih zavise od velikog broja faktora kao što su sastav i odredište izvoza veličina preduzeća dostupnost sirovina rasta i otvorenosti privrede i informacionih i transakcionih troškova koji nastaju usled varijacija u ekološkim regulativama u različitim zemljama, industrijsko restrukturisanje i inoviranje. U kontekstu povećane globalizacije i liberalizacije trgovine otvorenost igra važnu ulogu na relaciji konkurentnost- ekološka politika. Što je privreda otvorenija to je pristup informacijama inputima i tehnologiji - bolji. Povećana otvorenost privrede implicira veće komercijalne i investicione veze sa zemljama sa strožijim standardima, tako vodeći većoj difuziji ekoloških standarda u zemljama u razvoju. Otvorenost takođe mora podrazumevati povećanu konkurenciju na domaćem tržištu i posledično ohrabrivati troškovno efikasna rešenja za ekološke probleme. Efekti ekoloških politika variraju u zavisnosti od veličine preduzeća. Mala preduzeća su verovatno u većoj meri negativno pogođena usled slabijeg pristupa informacijama, sirovinama, kapitalu i tehnologiji. Štaviše, ekonomska upotreba ekoloških tehnologija može zahtevati minimum obima proizvodnje koji je često daleko veći nego što su to obimi proizvodnje malih preduzeća. 

Дунав,Београд,Март,2012




Efekti na konkurentnost ekoloških politika zavise u velikom stepenu od strukturnih faktora. U postizanju efikasnosti ekološke politike i u rešavanju njihovih uticaja na konkurentnost to će zato, čini se, neophodno da pruži pravu pažnju ovim faktorima, među kojima će mnogi ići ruku pod ruku sa privrednim razvojem. Na primer, u zemljama u razvoju ulaganja u snabdevanje zdravstveno ispravnom vodom za piće i obrazovanje će verovatnije proizvesti veće marginalne dobiti za ekologiju nego ulaganja u smanjivanje industrijskih emisija. Tako, insistiranja na specifičnim procesno orijentisanim ekološkim standardima da budu zastupljeni u izvozu zemalja u razvoju mogu oduzeti daleko više potrebnih resursa od akutnijih razvojnih potreba sa većim ekološkim efektima, kako na lokalnom tako i na globalnom nivou. Međunarodne konvencije u oblasti zaštite životne sredine mogu imati značajan uticaj na trgovinu i konkurentnost u zemljama u razvoju. Kompenzatorni mehanizmi, kao što su finansijski i tehnološki transferi, potrebni da obezbede saglasnost sa sporazumnim obavezama koje su na sebe preuzele zemlje u razvoju, jedan su od tih uticaja. Diverzifikacija izvoza kako proizvoda tako i izvoznih tržišta, može rezultirati u smanjenoj zavisnosti od nekolicine proizvoda i izvoza proizvoda sa većom dodatom vrednošću, tako čineći lakšom internalizaciju ekoloških eksternalija. Kooperativni napori na relaciji uvoznice - izvoznice trebalo bi da budu ohrabrivani, naročito u pogledu diversifikacije izvoza iz zemalja u razvoju. Transparentnost, tehnička saradnja i bolja razmena informacija o standardima i zahtevima, kako na nacionalnom tako i internacionalnom nivou, ublažila bi troškove pribavljanja informacija, naročito za mala preduzeća, kao i unapredila proces adaptacije, kako na nacionalne tako i na međunarodne ekološke standarde.

Poslovna politika
vol. 33, br. 10, str. 38-40

Mileusnić-Vučić Valentina, objavljeno uz saglasnost autora 

Еconomics Vs Environment True or False Dichotomy



Valentina Mileusnic Vucic was for 19 years the Economics Advisor of the Serbian Minister of Environmental Protection and advisor in economics of water management. She was also Co-ordinator of the Environmental Management Programme of the Republic of Serbia, a National Expert for the Study of Economic Instruments in the Federal Republic of Yugoslavia, and a National Expert on Financial Mechanisms for the UNDP/GEF Programme on Environmental Pollution Reduction in the Danube Basin. She is a Member of the European Association of Environmental and Resources Economists, and of the European Association of Applied Econometricians, and her previous posts include a research fellowship at the Foreign Trade Institute. Ms. Vucic is the co-author of a book Economics of Natural Capital – Valuation and Conservation of Natural Resources; she has also published papers on the Environmental Aspects of World Development, the Green Business Policy of Leading Chemical Companies, Eco-Industry Expansion, Environment at Entrepreneurship, Conflicts and World Trade Environmental Problems, the Environmental Effects of Economic Sanctions on the Federal Republic of Yugoslavia, a Comparative Study of EMS Selected Financial Mechanisms of Environmental Investments, Debt for Nature Swaps, Economic Instruments in Environmental Policy in the Republic of Serbia, the Interaction of Economic and Environmental Goals, Corporate  Environmental Management and Economic Performance in Transition Economies.She has chaired World Congress of Evnironment and Resource Economists, Venice, Italy, 1998 This paper has been presented in a capacity of invited speaker by the Hungarian Academy of Science, Budapest, Hungary.        Published with kind permission of an author

The role of the economy in today's societies is a fundamental one, since economic determinism is an unstoppable force. Nothing can deprive human freedom like total absence of financial means. Therefore, for biocentric society to realise its basic aims it has to achieve bio-economic development, i.e. rise in production and employment. Otherwise a vast segment of the human population will be left without the means for living, will be condemned to starvation and homelessness, and will be deprived of health protection etc.
Paradoxically, only sound economic development can contribute to the recuperation of the environment. On this planet there is an environmentally-literate population living in poverty and an environmentally-illiterate one which is not poor. In other words, it is only through an educated population that a bios-oriented development can become a reality. We must pursue a new development paradigm and integrated environmental economics. Bio-education secures environmental literacy for every decision maker, employee and consumer, a necessary prerequisite for the realisation of a biocentric society which will secure a brighter future for the entire planet. It seems that a biocentric society is of fundamental importance and a price to be paid for peace, inner and any other. No goal set by a bios-oriented society is as clear and unconventional as the task of taxing personal incomes, consumption and luxury consumption in order to create and sustain an open and modern bios-oriented educational system.
Einstein said that there is no better economist than nature. A better understanding of the environment would enrich economists with a more profound understanding of their own responsibilities towards the state of the environment and of the legacy left to present and future generations. Therefore, an economically efficient society implies stable and sustained growth, which is hard to imagine in a society other then a bios-oriented one. No one can doubt the favourable economic effects of such a society and such a policy. In order to meet the challenges of the next millennium, economics must re-evaluate its role towards global development and take responsibility for the state of natural resources throughout the planet. A new bios-supporting structure for society based on, among other things, bio economics, calls for the creation of ethical, as opposed to merely pragmatic, invectives. Since business people are realists first and foremost, the environment can and should be seen as a challenge and as a new opportunity for more profitable and environmentally-friendly production. That these goals are completely compatible is a fact which needs to be stressed.
Црква Александра Невског

Conclusions

The link between environmental policies and competitiveness is a complex one. Empirical analyses suggest that environmental standards and regulations in developed countries have not as yet had significant effects on competitiveness. They may, however, have a greater effect on the competitiveness of developing countries. The effects of similar environmental regulations or standards on competitiveness can be negative in the short-run, but may be less significant, and can even be positive, in the long-run. The ability of firms to absorb adverse competitiveness effects depends on factors such as the rate of growth and the openness of the economy, and on their capacity to generate innovative responses to environmental policies. In the case of developing countries, fostering a climate for innovation is easier if they have already embarked on a path of sustained growth.
Governments may nevertheless be faced with claims that environmental policies may worsen the competitiveness of domestic firms or industries compared to firms in countries where standards are lower or not enforced. Such claims have indeed led to calls by environmental groups and others for measures to level the playing field. There are legitimate reasons for diversity in environmental regulations across countries. Moreover, such calls for levelling the playing field overlook the fact that, even if countries were to attain similar levels of environmental quality, the cost would vary from country to country. Thus, environmental countervailing duties, or similar measures, against products from a country with lower abatement costs may simply be protecting an inefficient industry. Such measures, moreover, would be inconsistent with the rules of the WTO.
Empirical analysis of the factors affecting the link between environmental policies and competitiveness also shows that the same measure may affect two countries differently, and that the competitiveness effects of external environmental policies may be relatively more onerous than those of domestic policies.
The overall competitiveness effects of environmental policies, both domestic and external, depend on a number of factors such as the composition and destination of exports, firm size, availability of raw materials, the growth and openness of an economy, information and transaction costs arising from variations in environmental regulations across countries, industrial restructuring, and innovation. In the context of increased globalisation and trade liberalisation, openness was found to play an important role in the link between environmental policies and competitiveness. The more open the economy, the better is its access to information, inputs and technology. Increased openness implies greater commercial and investment links with countries with stringent standards, leading to greater diffusion of environmental standards to developing countries. Openness may also involve increased competition in domestic markets and may consequently encourage cost effective solutions to environmental problems.
The effects of environmental policies vary between large and small firms. Small firms are more likely to be adversely affected than large firms because of poorer access to information, raw materials, capital and technology. Moreover, the economic use of environmentally-sound technologies may require a minimum scale of operation, often beyond that of small firms.
The competitiveness effects of environmental policies depend to a large extent on structural factors. Therefore, in making environmental policies effective and in addressing their competitiveness effects, it would seem necessary to give due attention to such factors, a number of which would go hand in hand with economic development. For example, investments in sanitation, in the provision of clean water and in education in developing countries are more likely to produce higher marginal returns for the environment than investments in reducing industrial emissions. Thus, insisting that specific process-related environmental standards be met by exports from developing countries might take more resources away from more pressing development needs with larger environmental returns both at the local and at the global level.
Дунав, фебруар 2013
International conventions may have significant effects on the trade and competitiveness of developing countries. Compensatory mechanisms, such as financial and technological transfers, are needed to induce compliance with the obligations undertaken by developing countries.
Export diversification of both products and markets may result in reduced dependence on a few products and in the export of higher value added products, thus making it easier to internalise environmental externalities. Co-operative efforts between importing and exporting countries should be encouraged, particularly with a view to diversifying exports from developing countries. Transparency, technical co-operation and an improved dissemination of information on standards and requirements at both national and international levels will mitigate the cost of obtaining information particularly for small firms. It will also facilitate the process of adaptation to national and international standards.





17. 2. 2013.

Препоруке (за гледање и читање)

  •  http://www.festivalmillenium.org/en/programme/the-brussels-business 

    Раних 90тих двојица аутора филма наилазе на огроман утицај лобиста у доношењу одлука ЕУ у Брислу. Један од њих почиње да истражује и супротставља се и постаје ЕУ водећи критичар и контролор лобија, други постаје лобиста високог профила за 40 мултинационалних корпорација. Документарни филм урања у невидљиви свет лобирања, тајне мреже моћи и великог бизниса и утицаја на формирање политике ЕУ у Брислу. Филм говори о незваничној верзији о европским интеграцијама од 80тих година прошлог века и прича о преузимању европске политике од стране неолибералних снага. У време када се Европа суочава са дубоком кризом која може довести до потпуног колапса светске привреде овај филм покушава да одговори на једно једино питање које постављају милиони у Европи- Ко влада Европском Унијом?

  • Џозеф Штиглиц (добитник Нобелове награде за економију) о проблемима ГДПа као показатеља развоја 

    http://www.youtube.com/watch?v=QUaJMNtW6GA

  •  Џозеф Штиглиц о непостојању невидљиве руке тржишта - критика учења Адама Смита

     http://www.youtube.com/watch?v=9qjvwQrZmpk

  • Џозеф Штиглиц о нестанку тржишног фундаментализма и крају неолибералног учења 

     http://www.youtube.com/watch?v=x_2-Tv2GPs0

  •  Џозеф Штиглиц о америчком и европском капитализму - залагање за капитализам по угледу на скандинавске земље

    http://www.youtube.com/watch?v=DJ2gzdLmi0Y

  • Џозеф Штиглиц о томе ко је потопио светску економију

    http://www.youtube.com/watch?v=UmyKNWpQZQo

  • Џозеф Штиглиц о судбини ЕВРА

     http://www.youtube.com/watch?v=E4MAifsp-8E

  • Џонас Ридерстрале и Кјел Нордстром - Фанки Бизнис 

      http://www.youtube.com/watch?v=wchmMa1-rsg 

      http://www.youtube.com/watch?v=MXQasr35O98

  •   Gay Kawasaki - Иновације

    http://www.youtube.com/watch?v=z1OgSSaZYe0

     

  • Стиви Кин - Детронизована Економија

     http://rwer.wordpress.com/2012/11/13/deregulation-and-market-failure/

    • Госта Еспинг Андерсен - Три света капитализма благостања

  • Ерик Рајнерт 

    - Спонтани Хаос

    - Глобална економија

  • Џозеф Штиглиц - Слободан Пад

                                  - Противречности глобализације