ЏОЗЕФ СТИГЛИЦ КАО ОГЛЕДАЛО АМЕРИЧКЕ ЕКОНОМСКЕ ОПОЗИЦИЈЕ

Валентин КАТАСОНОВ | 23.10.2012 | 00:02

Сваки јавни наступ Џозефа Стиглица изазива пажњу светских медија. Професор на Колумбија универзитету, добитник Нобелове награде за економију (2001.), председник Савета економских консултаната при председнику САД (1995 – 1997), заменик председника Светске банке и главни економиста МБРР – Међународне банке за реконструкцију и развој - (1997. – 2000), страни члан Руске академије наука (од 2003.године). Већ више од 10 година Стиглиц наступа са оштром критиком економског либерализма, монетаризма и неокласичне политичке економије уопште, као и догми „Вашингтонског консензуса“ (неолибералног схватања глобализације, политике ММФ-а у вези са земљама у развоју, либералних реформи у земљама са „прелазном економијом“, међу њима – са Русијом, и сл.). Данас, у 2012.години, изјаве и оцене Џозефа Стиглица више не изгледају претерано храбре. Живот је свих година до данас врло јасно демонстрирао банкрот идеологије економског либерализма и пороке глобализације. Последњи Стиглицев „хит“ је интервју немачком журналу „Шпигл“, који је под називом „Амерички сан се претворио у обичну причу“ објављен почетком октобра. И у том интервјуу, као и у осталим Стиглицевим изјавама, дате су идеје оних, који у Америци представљају опозицију званичној економској идеологији. На Западу има много опозиционих група, али она, коју представља Стиглиц, данас је најутицајнија… Џозеф Стиглиц: амерички сан се није претворио у јаву У фокусу Стиглицеве пажње је проблем економске и социјалне неравноправности у условима западног друштва. Добитник Нобелове награде истиче: а. У групи економски развијених земаља социјално-имовинска поларизација друштва се највише осећа у Сједињеним Државама; б. Много деценија уназад поларизација у САД само јача; в. Постоји не само повећање раздора по имовинском стању „виших“ и “нижих“ слојева америчког друштва; у последње две деценије није запажено ни да се побољшавају услови живота обичних америчких породица. Све то је Стиглицу дозволило да направи закључак да се амерички сан претворио у обичну причу. „Економија Америке, - каже он, - подсећа на добро подешену машину, али велики део добра које она производи иде горе (или: одлази у ветар)“. Тенденције које описује Стиглиц су добро познате сваком писменом економисти, али упоређивање економије Америке са „добро подешеном машином“ је очигледно претерано. У добро подешеној економији не долази ни до економских, ни до финансијских криза. А Америка је у послератном периоду преживела сигурно бар десетину само крупних криза. Последње су биле 2000. -2002.године (криза на тржишту фондова) и 2008. - 2009. (финансијска криза, и банкарска такође). Пара уши и реченица о „добрима“ које производи америчка економија. Већ одавно Америка ништа не производи, осим продукције коју даје Холивуд, оружја и „зеленбаћа“. Америка је држава-паразит која се храни оним што производе друге земље и народи, међу њима и Русија. При том стварно велики део „добара“ које Америка присваја „одлази у ветар“. Стиглиц против банака Други проблем који Стиглиц поставља су - банке. Он халапљивост и лукавост банкара описује у лепим бојама, јер банкари, по његовом мишљењу, чине велики део оних који се налазе на врху америчког друштва. „…Много пословних људи из финансијског света, - каже он, - се обогатило бавећи се махинацијама, обманом, грабљивим кредитирањем или коришћењем својих монополистичких права у некој области. Они су користили за своје интересе сиромахе, слабо информисане људе, пљачкали их. Давали су тим становницима хипотекарне кредите под условима који су ове уништавали, од њих су крили праву величину наплате, штампајући цифре врло ситним словима и бројкама.“ Све је тачно – ту нема шта да се дода. Али констатовање халапљивости и лукавости банкара сигурно није довољно за добијање Нобелове награде за економију. Зато што о тој халапљивости и лукавствима банкара данас не само причају, већ и урличу по читавој Америци десетине хиљада активиста и учесника покрета „Окупирајмо Волстрит“. Стиглиц би, по свој прилици, морао детаљније да исприча какав је то механизам који се користи да би банке могле да дођу до добити која се мери милијардама. Ја сам лично био у контакту са једним учесником покрета „Окупирај Волстрит“ и био сам заиста врло зачуђен његовом нејасном представом како банке праве новац „из ваздуха“. Право познавање те области би јако повећало ефикасност борбе са постојећим банкарским системом и омогућило би боље схватање алтернативе. Сада тај покрет подсећа на покрет енглеских лудита са почетка 19.века (који су, како се зна, ломили машине, јер су их сматрали основним разлогом за незапосленост и сиромаштво). Корупциона алијанса капитала и власти Трећи проблем представљају крупни бизнис и политичка власт. Тај проблем Стиглиц разјашњава преко догађаја из последње финансијске кризе у Америци. Држава се бацила на спасавање оних великих финансијских компанија и банака са Волстрита које су почеле да „тону“. Спасаване су буџетским инјекцијама. Стиглиц наводи пример: само један осигуравајући гигант AIG је из државне благајне добио 150 милијарди долара. Али неколико милијарди долара за медицинско осигурање деце из сиромашних породица, констатује Стиглиц, влада те, 2008.године, није успела да нађе. Великодушност власти према компанијама и банкама се објашњава, према Стиглицовом мишљењу, тиме да је финансијска елита богато инвестирала, инвестира и сада и инвестираће и даље у политику и политичаре. На изборима фактички учествују само амерички олигарси који „гласају“ помоћу свог новца. На последњим изборима у САД излазност младих је била само 20%. Млади не верују изборним представама, сматрајући, како Стиглиц констатује, да се резултати избора фалсификују. Баш желимо да предложимо да се у САД пошаљу наши посматрачи који би у земљи јенкија у новембру ове године контролисали сам изборни ток на бирачким местима и могли да спрече њихово фалсификовање. Стиглиц – настављач Џона Кејнса Четврти проблем је улога државе у економији. Стиглиц је велики обожавалац Џона Кејнса. У ствари - он је поборник активног мешања државе у економски живот. Стиглицево кејнсијанство се највише осећа у његовој критици актуелних мера борбе са економском депресијом и дужничком кризом у земљама Европске уније. Мере чврсте буџетске политике које предузимају земље Европске уније, према Стиглицу, не само да ће онемогућити да се криза превазиђе, већ ће је још више појачати, зато што буџетска економија затеже и без тога ограничену платну моћ потражње. А управо таква потражња, према законима кејнсијанства, може да постане „локомотива“ која би економију извукла из кризе. Како би се створила радна места држава може да иде чак и на финансирање сопствених програма помоћу буџетског дефицита и повећања државног дуга. На питање новинара да неће таква политика довести до наглог јачања инфлације, добитник Нобелове награде је одговорио: „Боље је да се има посла са платом чија се куповна моћ смањила за неколико процената, него да се плата уопште не прими“. Мере које се у Европи предузимају ради јачања буџетске дисциплине само могу да појачају раст незапослености – ту је Стиглиц потпуно у праву.                                                                *** Све у свему – у свом интервјуу амерички економиста није изговорио никакву нову идеју (уосталом, још у јуну 2012.године Стиглиц је у Financial Times-у објавио чланак који је садржао исте идеје као интервју у „Шпиглу“, па је чак и назив био исти: „Амерички сан се претворио у причу“). Његова критика економске политике САД може да се оцени као „умерена“. Данас Стиглиц више не изгледа као онакав „побуњеник“ као почетком прошле деценије. Критика халапљивости и банкарских махинација од времена последње финансијске кризе у Америци се одавно сматра за данак моди (такву критику с времена на време себи дозволи чак и Барак Обама). Тако да ни Стиглиц неће да одустане од моде. Истовремено нека „деликатна“ питања економске теорије и праксе добитник Нобелове награде врло пажљиво заобилази. Тако, ван кадра његовог рада и изјава остаје питање „руководеће“ улоге Федералног система резерви у америчком економском и политичком животу. Он не објашњава ни механизме депозитно-кредитног „мултипликатора“ – тајну банкара која се односи на прављење новца од „ваздуха“ (уместо тога он пажњу скреће на „банкарске махинације које се тичу „сиће“; на махинације, које се данас срећу у сваком сектору економије и на свим тржиштима). Треба да кажем да лично мени Стиглиц као економиста више уопште није интересантан – зато што код њега не постоје нове идеје и храбри предлози. Ако се тако посматра, много су живљи и динамичнији такви амерички стручњаци као Пол Крег Робертс, бивши помоћник министра финансија САД у администрацији Роналда Регана, отац „реганомике“, познати новинар; Рон Пол, конгресмен, кандидат за председника земље на изборима 2012.године (из републиканске партије), упорни и храбри критичар Федералног система резерви, аутор књиге „Завршити са Федералним резервама“; Линдон Ларуш, познати амерички научник и политичар, бивши амерички политички затвореник, у више наврата кандидат за председника САД, оштар критичар америчког финансијског система, издавач познатог опозиционог листа «Executive Intelligence Review» и многи други. Већина тих посленика спада у старију популацију (на пример, Ларуш ће ове године навршити 90 година), али њихове идеје поседују и енергију, и храброст, и животност. У овај списак бих укључио и Нуриела Рубинија, америчког економисту, професора економије на Њујоршком универзитету. То је човек од потпуно другачије врсте. Има имиџ једног од најауторитетнијих експерата у свету по питањима глобалних финансија. Новинари воле да подвуку да је Рубини био тај, који је предвидео последњу глобалну финансијску кризу (у ствари, сваки писмен економиста је предвиђао да ће до такве кризе доћи, једино је постојало размимоилажење у тачном времену њеног почетка). Уосталом, ни Рубини нема неке специјално оригиналне идеје, али он спада у категорију економиста „врло широких погледа“, који заступају интересе банака са Волстрита. Зато треба слушати шта он говори, јер се тиме боље осећа „вектор“ финансијског кретања Америке. А што се тиче Џозефа Стиглица он, колико можемо да закључимо, представља „слободног“ професора који није повезан ни са једном интересном групом у бизнису. И то му служи на част. ______________________________________   ВАЛЕНТИН КАТАСОНОВ Рођен је 1950.године. Завршио је МГИМО (Московски државни универзитет за међународне односе Министарства за иностране послове Русије). Доктор економских наука, дописни члан Академије економских наука и предузетништва. Професор на катедри за међународне финансије МГИМО. 2001 – 2011. - шеф катедре за међународне кредитно-монетарне односе МГИМО (У) МИП-а Русије. 1991. – 1993. - консултант ОУН (у одељењу за међународне економске и социјалне проблеме). 1993. – 1996. - члан Консултативног савета председника Европске банке за реконструкцију и развој . 1995. – 2000. – заменик директора Руског програма за организовање инвестиција у заштити животне средине (пројекат Светске банке о управљању животном средином). Стручњак за области: економија коришћења природе, међународно кретање капитала, финансирање пројеката, управљање инвестицијама. Аутор 10 монографија („Велика држава или еколошка држава?“ (1991), „Финансирање пројеката као нови метод организације инвестиција у реалном сектору економије (1999), „Бег капитала из Русије (2002), „Бег капитала из Русије: макроекономски и монетарно-финансијски аспекти“ (2002).