http://rwer.wordpress.com/2013/03/12/rigour-is-no-substitute-for-relevance-and-realism/

Вода поново у јавном власништву

A motion design documentary shows examples of cities reversing water privatization to regain public control. This video explores water 'remunicipalisation' in Buenos Aires and Paris, looking at the challenges and benefits of reclaiming public water. It calls on citizens worldwide to mobilize around this option. Remunicipalisation Works!

Find more case studies on the transition from private to public water provision (Dar es Salaam, Tanzania; Hamilton, Canada; and a national-level experiment in Malaysia) in the book available for free download at:http://www.municipalservicesproject.org/publication/remunicipalisation-putting-water-back-public-hands.
You can follow Municipal Services Project (MSP) on Twitter @MSPAlternatives and on Facebook!
Also visit CEO and TNI's Remunicipalisation Tracker at http://www.remunicipalisation.org
This video was commissioned by MSP, CEO and TNI.

EU Ombudsman launches investigation into Commission’s alleged failure to curb conflicts of interest via the revolving door

• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  

February 14, 2013 - 11:23

Lobbycracy

 

Revolving Doors

 

(Press release from Corporate Europe Observatory, Greenpeace, Lobbycontrol and Spinwatch)

The European Ombudsman has launched an investigation into the European Commission's alleged failure to prevent conflicts of interest among staff as a result of the revolving door - where EU staff take up jobs with lobby firms and vice versa.

The complaint was filed by Corporate Europe Observatory (CEO), Greenpeace, Lobbycontrol and Spinwatch, who argue that the Commission's failure to properly address conflicts of interest allows private interests undue access and influence in public policy-making. The complaint focuses on the Commission's failure to implement rules in its internal staff regulations to guard against the revolving door problem [1].  

CEO and other watchdog groups have documented a number of cases where staff rules have been breached [2], or where the Commission has clearly failed to ensure staff were aware of, or complied with the rules. As part of the inquiry, the Commission will be required to disclose  a list of all revolving door cases that have taken place over the last three years. Transparency campaigners have previously been denied access to this list. If there is evidence of systemic failure in the Commission's handling of the revolving door, the Ombudsman could take the exceptional move step of launching a more far-reaching own initiative inquiry [3].

According to current Commission rules, staff must be scrutinised for potential conflicts of interest, both when starting a position, and for two years after leaving, when taking up a new job. If such jobs could potentially lead to a conflict with “the legitimate interests of the institution”, the Commission can forbid it, or approve it subject to appropriate conditions.

Jorgo Riss, director at Greenpeace EU, said: “The Ombudsman investigation based on our complaint is good news for transparency. For too long, the Commission has turned a blind eye to the conflicts of interest that can arise when EU bureaucrats change job to become lobbyists, or when lobbyists start working in the EU administration. The Ombudsman's investigation should lead the Commission to close the revolving door to private lobbyists who put the public interest at risk.”

The investigation by the European Ombudsman comes at a time when the problem of undue access and influence is already in the public eye, following the mysterious resignation of former health Commissioner John Dalli in October 2012, over a tobacco lobby scandal, and just months after the European Court of Auditors criticised EU agencies for failing to take adequate action to tackle revolving door-type conflicts of interest [4].

Rachel Tansey, lobbycracy campaigner at Corporate Europe Observatory, says: “Dalligate has shown us that personal contacts in the Commission are extremely useful to lobbyists wishing to promote their interests. Many lobby consultancies headhunt Commission staff because they provide them with invaluable inside knowledge and contacts. It is a profitable business strategy and one the Commission cannot afford to ignore."

To shed light on the revolving door problem, transparency organisations call on the Commission and the European Parliament to require lobby groups, companies and consultancies signed up to the EU's transparency register to disclose if their lobbyists have previously worked as EU officials [5]. The EU register is currently under review (two years after it was launched), offering an opportunity not only to make the register mandatory, but also to include new provisions.

The review of the Staff Regulations, expected to be completed in the coming months, also offers a crucial opportunity to include stricter revolving door rules.

Contact:
Rachel Tansey, Campaigner, Corporate Europe Observatory, tel: +32 2 8930930,
email: rachel@corporateeurope.org

Jorgo Riss, Director, Greenpeace EU, tel: +32 2 2741907,
email: jorgo.riss@greenpeace.org

Nina Katzemich, Campaigner, Lobbycontrol, tel: +49 221 1696507,
email: nina.katzemich@lobbycontrol.de

At your service: the European Services Forum’s privileged access to the EU Commission

• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  

February 15, 2013 - 09:01

Trade

 

A recent documentary on lobbying in the EU highlights the historically intimate links between the EU Commission and European services companies. New research reveals that they are as close as ever, working hand in glove to liberalise and deregulate services markets – from Canada to the ASEAN region, from the US to India.

The Brussels Business, now shown in theatres and on television throughout Europe, reveals how the European Commission served the interests of European service companies years ago. How are things today?

Internal documents reveal the privileged access that the EU Commission grants global service players such as Deutsche Bank, IBM and Vodafone to its trade policy-making. Banded together in an influential lobby group, the European Services Forum (ESF), these big companies receive regular detailed and exclusive briefings on the EU’s free trade negotiations from key EU trade negotiators. The Commission’s trade department (DG Trade) even seems to grant ESF member companies access to sensitive negotiating texts. There are also strong indications that the Commission has been paying the travel costs of ESF staff and members to attend business summits abroad.

High-ranking Commission officials have repeatedly assured the ESF that they are “enthusiastic in working with the ESF”. DG Trade considers itself a “fervent supporter of the interests of the European services industry”1.

But many dangers lie in the ESF agenda. Further liberalisation of services markets could limit access to affordable essential services such as water and health care. It could prevent much-needed regulation and supervision in the finance sector, paving the way for future financial crises. It puts downward pressure on wages and labour rights, allowing for deregulated hiring and posting of workers across the globe. If the ESF proposal for investor-state dispute settlement becomes enshrined in EU trade deals, we could also see more costly corporate lawsuits challenging government legislation to protect the environment and public health. And yet the Commission seems to be pushing exactly this agenda.

An inseparable couple

Academics have named the relationship between the Commission and the ESF as one of “reverse” or “top down lobbying”: “where the public authority lobbies business to lobby itself”2.

A key routine for this purpose are the ESF’s quarterly Policy Committee meetings, where ESF members debate and decide positions and strategies. The Commission is always present in these meetings, often with several lead negotiators and other high-ranking officials, sitting next to lobbyists from TheCityUK, Telefónica, BusinessEurope and the like. Every six months, trade officials from EU member states join in, followed by a cocktail reception.

During these meetings, Commission officials give “candid” briefings3 about ongoing trade talks to ESF members. They also advise the ESF whom, when and how to lobby. In October 2011, for example, the head of DG Trade’s services and investment unit, Leopoldo Rubinacci, suggested the ESF should send a delegation to the next EU-India summit (“to show clear interests and pressure to the Indian negotiators and regulators”)4. At the time, the Indian government was preparing regulation to open India’s retail market to European supermarket giants – a move which triggered massive resistance from millions of street vendors and small shop owners fearing for their livelihoods. Corporate support was considered key to counter this resistance.

In October 2012, Director General Ignacio Iruarrizaga-Diez “encouraged ESF to pay a visit to Geneva and express its voice to the RGFS”. The acronym stands for the ‘real good friends of services’, a group of countries behind an initiative for a plurilateral agreement to liberalise services. The Commission felt that “business support to such an initiative would be crucial for its success”5.

Time and again it is the Commission which requests get-togethers with the ESF. In January 2012, for example, the lobby group met DG Trade’s director for services and investment, Rupert Schlegelmilch. According to the ESF, “the meeting was requested by Rupert”. “Rupert” wanted to “take the pulse of the services sector” on issues such as banking in the trade talks with Singapore6.

ESF: the Commission’s baby

As the Brussels Business documentary shows, the Commission’s affinity for the ESF is not new. In fact, it was the Commission’s idea to set up an EU-wide lobby for the services sector, to assist it in the negotiations for a global services agreement (GATS) in the World Trade Organisation (WTO) during the 1990s. One call from Leon Brittan, EU Trade Commissioner at the time, to Andrew Buxton at Barclays Bank – and the ESF was born7.

At the ESF launch meeting Brittan promised: “I am in your hands to listen to what are your objectives, your priorities for liberalisation […] I count on your support and inputs […] so that we can refine our strategy and set out clear, priority negotiating objectives which will make a difference in the international expansion of service business”8.

“Everybody believes that the lawmakers are the institutions [...]. But there is also another world behind that.”
Pascal Kerneis, European Services Forum, in “The Brussels Business”

According to Michel Servoz, DG Trade’s lead services negotiator at the time, “[f]or the Commission, the contribution of the ESF is absolutely decisive. We need them in permanence and a constant link or we simply cannot negotiate. (…) The positions of negotiation that we took, we verified them with ESF so that we could know whether it answered their need”9.

ESF access to sensitive trade negotiating texts

There is ample evidence that since the start of the GATS negotiations in 1999, the Commission has shared sensitive negotiating information with the ESF, while keeping the wider public and even EU member states in the dark10. These bad habits haven’t died.

In October 2011, ESF members asked if they could see the draft text of the EU-Ukraine free trade agreement. According to an internal ESF document, the Commission “agreed to look at the possibility”11. In a follow up email, ESF advisor Anthony Wise suggested that “a small selected group of ESF member representatives could come to look at the text, without taking copies, at the Commission.” He added: “I believe this may have happened for previous agreements at a similar stage”12.

Earlier in the year, ESF representatives had met with DG Trade’s Director General, Jean-Luc Demarty. ESF chairman Christoffer Taxell “made the point that, if the EU were to negotiate efficiently and effectively on services, the Commission must find a way of disclosing to EU private sector interests the detailed content of offers (oral and written) by third countries.” Offers relate to the opening up of markets and deregulation of service sectors within countries that the EU is negotiating with. Taxell stressed that offers in “highly regulated sectors” were of “particular importance”. According to an internal ESF document, “Mr Demarty said that he took this point: it would be important to find a ‘pragmatic’, ‘very discreet’ approach to meeting this need”13.

The wider public is not blessed with such pragmatic services from the Commission. Trade negotiating texts and positions are concealed: for negotiators to express themselves freely on the basis of mutual trust, as the Commission claims. Yet, it seems to be happy to share sensitive information with corporate lobby groups such as the ESF (see Corporate Europe Observatory’s lawsuit challenging this practice and the Commission’s defence).

Public money for private trips

The ESF is also taken on Commission missions abroad. For example, EU Trade Commissioner Karel de Gucht invited ESF chairman Christoffer Taxell “to join me on a mission to strengthen the EU’s business presence in the South East Asia” during the EU-ASEAN business summit in Cambodia in April 2012. “Tapping in [sic] the growth of these [ASEAN] emerging markets should be a key objective for EU business”, de Gucht explained. He advertised the business summit as “an excellent opportunity” for businesses to “directly convey their views, concerns and wishes to the political leaders”. All fees were to be covered by the Commission.14

The ESF is used to such invitations. Its managing director, Pascal Kerneis, had just been part of a ‘vision group’ of ‘eminent persons’ set up by the EU Commission and the Indonesian government to make suggestions for future free trade negotiations between the two. Four ASEAN countries – Indonesia, Malaysia, the Philippines and Thailand – are among the top-10 priority countries ESF members want to open up. Amongst other things, they want to abolish laws requiring foreign companies to hire local labour or enter the market through joint ventures, measures to create jobs and promote development. Liberalising financial services is another key priority for the ESF.15

US & Japan: whetting private sector appetite

For countries not (yet) on the ESF wish list, the Commission plays the role of whetting private sector appetite and pushing industry to rally behind its own agenda. Trade with Japan is a case in point. Due to low growth and strong competitors in the Japanese market, EU services companies have not pushed actively for the upcoming EU-Japan trade talks16. But the ESF signed a joint industry letter to back the Commission’s push to launch these negotiations – against growing opposition in the European Parliament and concerns among EU member states.

All through 2011 and 2012 the Commission had nagged the ESF to come out of the closet on free trade with Japan. In the summer of 2011, it urged the lobby group to get involved in the ‘scoping exercise’ during which EU and Japanese negotiators determined the parameters of the future talks. The Commission urged that “detailed business input already at this early stage of the discussions will be key”. It was “more difficult to raise new issues that will not be put into this ‘exercise’ and in the forthcoming negotiating mandate to be given by the European Union Member States.” The Commission also stressed that “this request for your input is a rather unique engagement at an early stage of discussions”. Broader consultations would only take place once member states had given green light to negotiations.17

The Commission undertook a similar lobby campaign toward the ESF to prepare the looming EU-US trade talks. According to internal ESF files from April 2012, DG Trade’s services unit was “very eager” to receive direct input from services companies about US regulations they wanted to get rid off. The ESF secretariat explained to its members: “A trade agreement with the US will be unlike other agreements in that it will be deeper, the Commission therefore needs specific information on each sector in order to tackle and frame the correct issues from an early stage”18. With hardly any tariffs left hampering EU-US trade, the upcoming negotiations are expected to go “deeper” in bringing down standards and rules considered obstacles to trade – from food safety to internet privacy. The Commission has already encouraged the ESF to lobby regulators in the EU and on the national level to pave the way for this “regulatory cooperation” with the US19.

Trade unions vs industry: 1 vs 20 meetings

Does DG Trade have an equally open door for other interests? To find out, Corporate Europe Observatory asked the Commission for lists of meetings with the ESF and with trade unionswhich had taken place in 2012. Once the Civil Society Dialogue Meetings are deleted from both lists (they are irrelevant for influencing policy) and the meetings with the ESF which were missing from the Commission’s list are added (were they forgotten or concealed on purpose?), the result is striking. In 2012, the Commission accepted just one meeting with trade unions on the issue of services trade. In contrast, it met more than 20 times with the ESF. If that is not privileged access, then what is?

When the Commission meets concerns about its aggressive services liberalisation agenda, it reacts with ignorance and mockery. A staff member of the European Federation of Public Service Unions (EPSU), told Corporate Europe Observatory about one of the Commission’s Civil Society Dialogue meetings: “When I voiced concerns over the way public services were being dealt with in the EU’s trade policy, one of the officials basically said ‘there is no going back to the Soviet Union’”.

Thank you for Korea! Thank you for Canada?

In the Brussels Business documentary, there is a telling scene in which the ESF’s Pascal Kerneis moves routinely amongst ministers at some global gathering and bumps into former EU Trade Commissioner Catherine Ashton (see the above screenshot). They greet each other heartily. When Kerneis introduces ESF chairman Christoffer Taxell, the latter says to Ashton: “thank you for Korea”.

The EU’s free trade deal with Korea entered into force in summer 2011 and is considered the most far-reaching agreement ever signed by the EU. The ESF was amongst its most fervent supporters, praising the deal for the far reaching market access it grants to EU companies. Trade unions and public interest groups had warned that the agreement would contribute to financial instability and had repeatedly stressed Korea’s negative track record for the repression of its workers.

The next round of ESF applause could be for CETA, the Comprehensive Economic and Trade Agreement between the EU and Canada. Negotiations are in their final stage and while resistance against CETA is growing on both sides of the atlantic, the EU Commission “is calling for active support to the negotiations from the European private sector”. It argues “that this agreement will be going even further than the EU-Korea FTA in many respects, notably in services”20.

ESF: “proud” of its CETA lobby success

CETA is the first trade agreement where the EU Commission has accepted a so called negative list approach to services negotiations. This allows for far reaching liberalisation and privatisation dynamics through the back door because it automatically opens all service sectors, which are not explicitly excluded from the deal (‘list it or lose it’), including services which are not even developed yet. No wonder EU member states were “struggling to understand all possible case scenarios” and had “difficulties in identifying all existing restrictions at various EU local levels for services related to utilities (water, waste, etc.)”, as the ESF informed its members21. The lobby group, on the other hand, celebrates CETA’s negative list approach as something to be “proud” of – “after years of advocacy in that direction”22.

No wonder, the ESF is up in arms to defend CETA and has alerted members to share the necessary information “to be ready to push on key areas should the Canadians start to pull back”23. According to a leaked negotiation paper, one such key area is Canada’s relatively high level of financial market regulation and supervision, which the EU is trying to undermine. It seems the Commission has internalised one of the ESF’s key messages: “financial services must be a top priority for the EU”24.

Cutting the ties

The intimate links between the ESF and the EU Commission reveal how far EU trade policy is run by a small group of unelected bureaucrats and corporate lobbyists. This practice not only hampers well-informed and meaningful public participation in policy-making, it also leads to a trade policy that, while catering for big business needs, is harmful to people and the environment in the EU and the world. MEPs and civil society groups should roll up their sleeves and kick the ESF out of the Commission’s bed.

• 1.ESF report of the meeting with Leopoldo Rubinacci – New Head of Services & Investments Unit in DG Trade, dated 27 January 2011. On file with CEO.
• 2.Woll, Cornelia (2011): Who scripts European trade policy? Business-government relations in the EU-Canada partnership negotiations, in: Hübner, Kurt (ed.), Europe, Canada and the Comprehensive Economic and Trade Agreement, 41-58, p. 48.
• 3.ESF minutes of the meeting with European Commission regarding a Services Plurilateral, Friday, 1st June 2012. On file with CEO.
• 4.ESF draft minutes of the 51st meeting of the ESF Policy Committee, Brussels, 27th October 2011, dated 2 November 2011. On file with CEO.
• 5.ESF minutes of the 55th meeting of the ESF Policy Committee, Brussels, 16th October 2012, dated 26 October 2012. On file with CEO.
• 6.ESF additional report of ESF activities, dated 21 March 2012. On file with CEO.
• 7.Wesselius, Erik (2001): Behind GATS 2000: Corporate Power at Work, p. 8-9.
• 8.Brittan, Sir Leon (1999): speech at the ESF launching session, 26 January.
• 9.Lietaert, Matthieu (2009): New strategy, new partnership. EU Commission and the City of London in trade in services policy, paper prepared for the PSA annual conference, 7-9 April, Manchester, p. 15.
• 10.Wesselius, Erik (2001): Behind GATS 2000: Corporate Power at Work, p. 10.
• 11.ESF report of the 51st meeting of the ESF Policy Committee, 27th October 2011, dated 2 November 2011. On file with CEO.
• 12.Email from the ESF’s Anthony Wise to the Commission’s Leopoldo Rubinacci, dated 25 November 2011. On file with CEO. Obtained via the EU’s access to documents regulation.
• 13.ESF report of the meetings with director general DG Trade Jean-Luc Demarty, and head of services unit Leopoldo Rubinacci, 24 February 2011, dated 17 February 2011. On file with CEO.
• 14.Letter of EU Trade Commissioner Karel de Gucht to Christoffer Taxell, chairman of the European Services Forum, dated 22 February 2012; ESF additional report of ESF activities, dated 21 March 2012. Both on file with CEO.
• 15.ESF report of the meetings with director general DG Trade Jean-Luc Demarty, and head of services unit Leopoldo Rubinacci, 24 February 2011, dated 17 February 2011. On file with CEO; Kerneis, Pascal (2012): Doing Business in Malaysia & in ASEAN Economic Community: Priorities of the EU Services Sectors, presentation at the EU-Malaysia Trade Forum, Kuala Lumpur, 26 April.
• 16.ESF circulation to ESF Policy Committee members on the issues of the EU-Japan FTA – Conclusion of scoping exercise towards the launch of bilateral trade negotiations, dated 1 June 2012. On file with CEO.
• 17.European Commission letter to ESF on the issue of the scoping exercise consultation, dated 12 July 2011; ESF electronic mail to the ESF Policy Committee on DG Trade Industry Consultation on ‘scoping exercise’ on possible EU-Japan FTA – ESF Draft Response, dated 6 September 2011.
• 18.ESF electronic mail to the ESF Policy Committee on the ESF draft contribution to the EU-US consultation, dated 28 March 2012. On file with CEO.
• 19.ESF minutes of the 54th meeting of the ESF Policy Committee, 20th June 2012, dated 21 June 2012. On file with CEO.
• 20.ESF electronic mail to the Policy Committee on the issue of the EU-Canada Comprehensive Economic Trade Agreement, dated 8 September 2011. On file with CEO.
• 21.ESF electronic mail to the Policy Committee on the issue of the EU-Canada Comprehensive Economic Trade Agreement, dated 8 September 2011. On file with CEO.
• 22.ESF news flash N° 2011/01. On file with CEO.
• 23.ESF electronic mail to the Policy Committee on the issue of the Canada negotiations, dated 29 March 2012. On file with CEO.
• 24.ESF report of the meetings with director general DG Trade Jean-Luc Demarty, and head of services uni Leopoldo Rubinacci, 24 February 2011, dated 17 February 2011. On file with CEO.

ШОКАНТНИ ПОДАЦИ О СВЕТСКОМ БАНКАРСКОМ БИЗНИСУ

Валентин КАТАСОНОВ | 12.02.2013 | 13:12

Савет за финансијску стабилност (Financial Stability Board - FSB), који је формиран  усред светске финансијске кризе на самиту Велике двадесеторице у Лондону, у априлу 2009.године , крајем 2012.године је објавио извештај о прикривеним операцијама банака и сталих финансијских организација   у читавом свету[1]. У извештају је дата процена сразмера тих операција за 2011.годину.  Укупна величина тих операција  износи 67 билиона долара, што није много мање од износа светског бруто домаћег производа у тој истој години. Цифра је шокантна, она кардинално мења нашу представу о структури и устројству комплетне светске економије… Сразмере мутних операција банака су сваке године све веће. Први пут су оне забележене 2002.године: 26 билиона долара. Уочи светске финансијске кризе (2007.године) такве операције су износиле већ 62 билиона долара. Многи експерти мисле  да је управо све веће сакривање банака у „сенку“ појачало нестабилност светског финансијског система, односно да то постаје „храњљиво тле“ за понављање глобалних финансијских криза.  Истина, аутори извештаја покушавају да својим проценама и закључцима дају известан оптимизам, тврдећи да се учешће операција „из сенке“ у укупном промету финансијских организација од 2007.године не повећава. Међутим, и у 2011.години, оно је износило, према проценама FSB  25% укупног промета свих банкарских и финансијских организација у свету. Отприлике толико је и учешће  сектора банака и финансијских компанија из „сенке“ што се тиче  актива. Чак би и четвртина светског финансијско-банкарског бизниса у „сенци“ значила  невероватно велику цифру. У извештају се констатује да по величини операција из сенке воде финансијске организације САД – 23 билиона долара. На другом су месту организације европских земаља које су у зони евра (22 билиона долара). На трећем су финансијске организације  Велике Британије (9 билиона долара). Тако на финансијске операције свих осталих земаља света (Јапан, Канада, Аустралија, преко 10 европских  земаља, Кина, Индија, Русија, Бразил, све земље у развоју) долази укупно 13 билиона долара, или испод 1/5. Што се тиче Русије, експерти процењују  да је у њој учешће бенкинга у сенци на нивоу просечног светског: 25 – 30% од обрта и актива белог бенкинга. Активе руског банкарског система, према подацима Банке Русије, износе 47 билиона рубаља (1,5 билион долара), тако да се у бенкингу у сенци налазе активе од 12 – 14 билиона рубаља, тј. 380 – 400 милијарди долара)[2]. САД И Велика Британија – главне зоне бенкинга у сенци Уколико  се упореде са сталним изјавама државних функционера и политичара Запада о томе да се главни део светске економије у сенци  налази изван зоне  пребивања  „златне милијарде“, цифре из извештаја FSB постају врло упечатљиве. Из тог извештаја произилази  да, судећи по свему, најмање 90 процената комплетног светског финансијско-банкарског бизниса долази на организације које су регистроване у  зони „златне милијарде“.  Зато  у црне спискове ФАТФ (организација која је формирана у оквиру OECD, а која се бави питањима борбе са економијама у сенци и прања прљавог новца) пре других треба да буду унете САД и Велика Британија. Највиши релативни ниво финансијско-банкарских операција у сенци констатован је у неким финансијским центрима и земљама које имају особине офшорних зона. Промет у сенци финансијско-банкарских организација у односу на БДП је у Хонгконгу 520%, а у Холандији – 490%.  Да констатујемо да су у целом свету све операције финансијско-банкарских организација у сенци износиле у 2011.години  86% светског БДП-а (тако је према подaцима извештаја FSB; према нашим проценама  - 96%).У односу на просечан светски показатељ се врло јасно издвајају две земље: Велика Британија – 370% и САД -150%. Операције у сенци банкама и финансијским организацијама обезбеђују главни део  њихове добити. На пример, у САД се у првој половини 20. века учешће финансијског сектора у укупном обиму добити компанија свих грана економије налазило на нивоу 10%, 70-их година прошлог века – 20%, а данас – преко 50%. У континенталној Европи ниво развоја бенкинга у сенци је скромнији (осим у Холандији). Аутори извештаја у операције у сенци укључују оне операције  које не могу да прате регулациони и контролни (надзорни) органи. Зашто је највећи број операција у сенци констатован у Сједињеним Државама? Зато што је тамо, сматрају аутори извештаја, у време Била Клинтона, извршена  либерализација финансијске регулативе и банкарских операција и других организација. Прво, укинут је Закон Гласа – Стигала који је кредитно-депозитним организацијама (комерцијалним банкама) забрањивао да се баве високо рискантним инвестиционим операцијама за које би користили  средства улагача.  Према том закону који је донет 30-х година прошлог века у условима кризе, која је тада управо јачала  у Америци, високо-рискантне спекулативне операције са папирима од вредности су предате такозваним инвестиционим банкама (брокерима за инвестиције). Финансијски регулатори  нису сносили одговорност за шпекулативне операције таквих банака, а сви ризици су падали на инвеститора.  Укидање закона Гласа–Стигала и неке друге бенефиције у финансијској регулацији код Б.Клинтона су довели до тога да су улози у банке почели да прелазе на фондовска тржишта. При том је банкарски надзор престао да „види“ потпуни спектар операција по банкама, велики део операција је почео за тај надзор да буде неприметљив. Све то је убрзало почетак финансијске кризе - прво у Америци, а затим и ван ње. Бенкинг у сенци у САД према подацима ФСР Оцене извештаја FSB које се односе на САД могу да се допуне последњим цифрама из Статистике Федералних резерви САД.  Према подацима ФСР -  крајем трећег квартала 2012.године укупне активе приватних депозитних институција САД (речено једноставније – комерцијалних банака) су износиле 14,76 билиона долара, тј. биле су скоро једнаке годишњем БДП-у земље. При том су кредити  депозитних институција (depository institution loans)  износили 2,18 билиона $, а кредитни тржишни инструменти (credit market instruments) тих депозитних институција – 11,24 билиона $[3]. Кредитни тржишни инструменти – то су различити дужнички папири од вредности, који се врте и на берзи фондова, и ван ње. Финансијске власти САД прате само мали део  активних операција америчких банака које се односе на традиционално кредитирање. Комисија за папире од вредности САД више или мање прати операције са папирима од вредности на берзи фондова, а оно што је ван граница  берзе – завијено је у густу маглу, тачније – у сенци је. Може да се констатује да значајан део операција америчких банака са папирима од вредности уопште не постоји у њиховим билансима. Ту су могуће две варијанте. Прва варијанта:  банке део својих операција убрајају у категорије небилансних или ванбилансних  (off-balance sheet operations), за њих не знају ни регулатори, ни клијенти, ни партнери таквих банака. Либерализација из времена Б.Клинтона је омогућила да и банке, и компаније осталих сектора економије,  широко користе такве књиговодствене махинације.  Врло брзо пошто је дато зелено светло за коришћење таквих лукавстава дошло је до краха енергетског концерна „Енрон“, који је водио дупло, или чак троструко књиговодство. Друга варијанта:  банке формирају специјалне „џепне“ компаније које су предвиђене искључиво за шпекулације са папирима; одговарајуће операције се виде у билансима таквих џепних компанија. Према подацима ФСР , крајем трећег квартала 2012.године укупна количина такозваних кредитних тржишних инструмената износила је 38,83 билиона  $. Таке се испоставило да ван банака које условно могу да се сврстају у белу економију постоје хиљаде и хиљаде компанија и фондова  које служе за претурање папира  у укупној  вредности  27,44 билиона $. У односу на процену БДП-а САД  за  2012.годину – тај износ је отприлике 175%.  Помоћу те цифре и могу да се процене сразмере бенкинга у сенци у Америци, а процена  FSB о бенкингу САД у сенци (150% БДП)  треба да се посматра као крајње конзервативна. Механизам бенкинга у сенци Тако да се испоставља да су учесници бизниса у сенци потпуно легалне финансијско-банкарске организације, чије операције престају да буду видљиве за надзорне органе. Међу таквим легалним субјектима се посебно издвајају хеџ-фондови, узајамни фондови и неки облици инвестиционих фондова, који су за регулаторе невидљиви са скоро 100%. Ту спадају и компаније из најразличитијих грана које активно тргују на тржишту фондова (трговинско-производна делатност за њих игра улогу маскирања и/или има подчињену улогу). Различите врсте фондова и компанија  формално не спадају у банкарски систем, али фактички представљају наставак тог  система, тј. инструменте крупних међународних банака. Банкарски систем у сенци (бенкинг у сенци) – у суштини представља инвестиционо-банкарску делатност која се врши у оквиру постојећег законодавства, али кроз посредничке компаније  (фондове, трустове,  компаније које су  формиране за посебну намену). Ти посредници, по правилу, немају права да од становништва примају новац и немају дозволе за рад као банке. У осталом, њихов рад  се у мало чему разликује од рада инвестиционих јединица банака. Коришћењем таквих „коња за вучу у сенци“ битно се повећава гипкост пружања финансијских услуга зато што они практично не потпадају под ингеренцију регулатора. Бенкинг у сенци који анализира извештај FSB, разликује се од класичних банкарских операцијау сенци. Ови последњи се баве «прањем» «прљавог» новца, пребацивањем неготовинских сума у готовину – све у циљу опслуживања разних врста економије у сенци, финансирања тероризма, корупције, одвођења добити у офшоре и томе сл. Према подацима агенције ЦИА количина таквих «класичних» операција на светском нивоу износи  3 - 4 билиона $.  (Успут, у Русији годишњи промет таквог класичног  бизниса  у сенци  банака процењује се на приближно 100 милијарди долара). Специфичност класичних операција у сенци којима се баве банке је то, што  уколико се махинације те врсте открију банкари сносе правну, а често и кривичну, одговорност.  Међутим, бенкинг у сенци, онај који описује извештај FSB, спада у легалне операције. Савет за финансијску стабилност претпоставља да повратни откуп актива у облику хартија од вредности (тзв. операције „репо“)  представља распрострањен облик легалних операција у сенци. Тако је за време глобалне кредитне кризе једна од најкрупнијих банака Волстрита  Lehman Brothers  привремено из свог биланса склонила 50 милијарди долара „проблематичних“ актива тако,  што је извршила „репо“. На тај начин је ова банка покушавала да убеди инвеститоре  колико је она сигурна и стабилна. Постоје и операције које дозвољавају да се из биланса склоне „проблематичне“ активе, и то не привремено, већ заувек.  Међу њима су врло распрострањене операције такозване секјуритизације. Њихова суштина је да банка своје кредитне захтеве (кредитне активе) претвара у папире од вредности, чија се реализација  на финансијском тржишту врши преко  специјалне посредничке компаније. Такву компанију, природно, формира сама банка и она је и контролише. Банка продаје на велико захтеве за кредите специјалној компанији, мешајући кредите различитог квалитета. Специјална компанија „дели“ ту смесу непознатог квалитета (квалитет је најчешће испод сваког критеријума)  на „пакетиће“ папира од вредности  и такве измешане „пакетиће“  препродаје на мало различитим инвеститорима са финансијског тржишта који верују „на слепо“ ономе што купују. Сликовито речено – продаје се „мачка у џаку“.  На тај су начин у протеклој деценији постављане „мине“ америчкој економији: хипотекарни кредити банака су претварани у хипотекарне папире од вредности, а за њих су се на тржишту фондова   грабили као да се бесплатно деле колачи.  Али се  све завршило кризом 2008. – 2009.године.  Тако се укратко може описати секјуритизација, о којој у уџбеницима економије пише да представља  „највеће достигнуће“  савременог „финансијског инжењеринга“. Детаљно се објашњавају алгоритми  операција, али се при том не открива њихова  хохштаплерска суштина. У 99% случајева секјуритизација банкарских актива се завршава баналном преваром публике, или кризом великих сразмера. А банке са тим формално немају никакве везе, и из воде излазе потпуно суве. Бенкинг у сенци, FSB и Банка за међународне обрачуне После финансијске кризе 2008. – 2009. године  много земаља је пооштрило правила рада на тржишту фондова за различите врсте финансијских организација. То је било довољно да се не дозволи даљи раст специфичне тежине операција у сенци у свеукупном промету финансијско-банкарских  организација, али ипак недовољно да се прекине пораст апсолутног обима операција у сенци. Како показује пракса, што су строжи  услови за транспарентност информација  и извршење различитих захтева регулатора, то се више новца слива у сектор бенкинга у сенци. Зато финансијске власти  морају да лавирају између Сциле и Харибде: са једне стране да не дозволе  да процес регулис ања банкарског сектора дође до апсурда, како не би  дошло до потпуног пребацивања средстава „у сенку“, а са друге да се контролишу системски ризици, чији се извор најчешће крије баш у финансијском систему „из сенке“. Претпоставља се да ће о  питањима бенкинга „у сенци“ да се дискутује на самиту лидера G20 који ће бити одржан  2013.године  у Санкт-Петербургу. Савет за финансијску стабилност (FSB) намерава да на том самиту изађе са актуелним предлозима за борбу са бенкингом у сенци. На крају – укратко о FSB. Званично декларисани циљ те организације је координација  на међународном нивоу поступака националних финансијских власти и међународних организација за разраду и практично реализовање мера  које воде учвршћењу финансијске стабилности. Мере предвиђају мониторинг, регулисање и надзор финансијских власти банака и других организација које се налазе на финансијским тржиштима (фондова, девизних, кредитних, новца, за осигурање). Тренутно је на челу FSBМарк Карни (Мarc Carney), руководилац Централне банке Канаде (Банка Канаде). Секретаријат FSBје у Базелу, у згради Банке за међународне обрачуне (BIS). Де-факто FSBпредставља одељење BIS-a– организације која врши координацију  рада централних банака различитих земаља.   У оквиру BIS-a  ради комитет за банкарски надзор, који ради препоруке за централне банке и друге финансијске регулаторе у  циљу  спречавања масовних банкрота банака и банкарских криза. Те препоруке су сажете у обимним документима, за које је прихваћено да се називају „Базел 1“, „Базел 2“ и „Базел 3“. Препоруке Банке за међународне обрачуне о надзору над банкама фактички су конзервирале и настављају конзервирање лоповског лихварског система који доводи до криза, а који у свету постоји. (Пример је светска финансијска криза 2008. – 2009.године). То није чудно, јер је BIS организација коју су формирали најснажнији светски лихвари, али то је већ тема за посебну причу.  Само укратко треба да се каже да BIS,  заједно са Федералним резервама, представља најбитнију организацију светског финансијског система. Постоји сумња да ни FSBне може да изврши  мисију због које је основан. Ако ништа друго, функционисање FSBу три и по године, од тренутка када је основан, ни у најмањој мери није успорио раст бенкинга у сенци у свету. [1] FSB Publishes Initial Integrated Set of Recommendations to Strengthen Oversight and Regulation of Shadow Banking. FSB Press release. 18 November 2012. [2] Александра Лозовая, директор аналитического департамента «ИК Вектор секьюритиз» // Мнение.ру, 20 ноября 2012. [3] Flow of Funds